UČITAVANJE
Првог фебруара 2019. године навршио се тачно један век откако непрекидно постоји и делује данашња Привредна комора Војводине, заједно са својим претходницама чију традицију наслеђује. Један век представља меру протеклог времена на основу које се поуздано може просудити о трајности и вредности нечије улоге и места у делатности којом се бави и у окружењу у којем ради. Завршени век постојања Привредне коморе Војводине свакако је историјски период који живо приказује значај ове привредне институције кроз бурне деценије прошлог века, толико оптерећене великим историјским преломима и изненадним друштвеним променама.
Од појаве првих братстава на територијама јужних Словена, забележених у Дубровачкој републици већ почетком 13. века, чији се утицај ширио оснивањем дубровачких трговачких колонија у градовима Србије и јужне Угарске, преко појаве трговачких и занатских еснафа у готово свим већим насељима у којима је живео српски народ на простору преко Саве и Дунава, до појаве првих трговачких, индустријских и занатских комора на овим просторима, постојала је стална тежња припадника сродних делатности да се уједине како би лакше и успешније заштитили своје интересе и остварили своја права и циљеве.
Оснивањем првих трговачких, индустријских и занатских комора на територијама Хабзбуршке монархије средином 19. века, које су настале по узору и традицији коморског система успостављеног у Француској још у другој половини 17. века, дошло је до њихове институционализације као институција државне привредне политике. За подручје Војводине прва таква комора основана је у Темишвару 1850. године, а њена надлежност односила се на цело подручје тадашње Српске Војводине и Тамишког Баната, као посебне управне јединице велике царевине, од 1849. до 1861. године. Након укидања Српске Војводине (1861) и после Аустроугарске нагодбе (1867), надлежност над територијом данашње Војводине имале су три трговачко-индустријске коморе: у Сегедину за подручје Бачке, у Темишвару за подручје Баната и у Осијеку за подручје Срема. У великом броју војвођанских градова (Нови Сад, Суботица, Сомбор, Велики Бечкерек, Панчево, Кикинда и др.), крајем 19. века постојале су филијале ових комора, на чијем су челу били локални одбори. Такав коморски систем, који је окупљао трговце, индустријалце, занатлије и земљораднике и уједињавао њихове интересе, омогућавајући им боље међусобно повезивање и успешнији пословни амбијент, био је на снази до краја Првог светског рата и распада Аустроугарске 1918. године.
Након присаједињења Војводине Србији крајем новембра 1918. године и непосредно потом стварања прве заједничке државе јужних Словена – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, јавила се потреба за оснивањем трговачких и индустријских комора. За подручје Војводине, где су традиционално постојале високо развијене гране трговине и занатства, као и индустрија која је већином још била у повоју (али ипак после Словеније најразвијенија на територији нове државе), убрзо су основане две привредне коморе које су на сличан начин покушавале да обједине и заштите интересе свог чланства.
Непосредна претходница данашње Привредне коморе Војводине била је Трговачко-занатска комора у Новом Саду основана 1. фебруара 1919. године, чија се надлежност у почетку протезала само на подручје Бачке, а потом и на део Срема и извесно време на Барању. Од 1926. године, када јој се придружило и Удружење индустријалаца, ова комора носиће назив Трговачко-индустријска и занатска комора у Новом Саду и под тим именом постојаће до почетка Другог светског рата. Привредна комора Војводине наслеђује и традицију Банатске трговачко-индустријске и занатске коморе са седиштем у Великом Бечкереку (касније Петровграду, данас Зрењанину), која је основана 22. јануара 1920. године и имала надлежност над подручјем Баната. Појавом Земљорадничке коморе Дунавске бановине (1939) подручје коморског система проширено је и на пољопривреду као најзначајнију привредну грану Војводине, и ова комора, иако кратког века, представља трећи традиционални ослонац данашње Привредне коморе Војводине.
Између два светска рата ове коморе ће се суочавати са бројним препрекама и тешкоћама у раду, али ће временом, упркос нестабилним политичким приликама и општој сталној правној и економској неизвесности, радити све успешније и организованије у корист својих чланова. Основна намера комора била је да утичу на законодавство које се односи на привредна питања, да својим члановима омогуће лакшу привредну сарадњу са иностранством, да организују или помажу организовање манифестација које представљају привредне могућности чланова коморе, да помажу образовање и обуку нових кадрова у привредним гранама којима се баве њихови чланови, да стварају пословне регистре својих чланова, решавају њихове спорове, старају се о пензионим фондовима чланства и сл. До краја тридесетих година 20. века коморе су постале уносне институције које су кроз низ сопствених предузећа омогућавале активнију бригу о већ широком кругу свог чланства.
Рад војвођанских комора престао је за време окупације (1941–1944), а након ослобођења још кратко време деловао је на старим основама, али већ од 1946. године претходни коморски систем замењен је новим у духу владајуће социјалистичке идеологије. Између 1946. и 1962. године коморе су биле организоване по гранском принципу (посебно су постојале занатска, угоститељска, трговинска и пољопривредна комора), а од 1962. године, оснивањем Покрајинске привредне коморе, успостављен је јединствен коморски систем на територији АП Војводине. Од тог времена комора је имала већи утицај на привредни амбијент и прописе, али је њена улога била стално ограничена идеолошким оквирима владајућег система. Године 1974. Покрајинска привредна комора преименована је у Привредну комору Војводине, која је у периоду новог уставног система СФРЈ и наглашене војвођанске аутономије (1974–1989) имала све шири и све већи значај у организацији целокупног привредног живота у покрајини. У то време ПКВ је имала широк круг законских овлашћења и тако се бавила унапређењем производње, промета и услуга, повећањем продуктивности рада, применом савремених техничко-технолошких поступака и рационализацијом у раду и пословању, унапређењем услова и организације рада и пословања, усклађивањем изградње, реконструкције и коришћења капацитета, унапређењем пословног и другог удруживања, пословно-техничке сарадње, кооперације и специјализације, унапређењем пласмана робе, робном разменом, обезбеђивањем јединства југословенског тржишта
Након распада СФРЈ, рад Привредне коморе Војводине у последњој деценији 20. века одвијао се у времену великих искушења (ратови, санкције, економска и политичка изолација, хиперинфлација, слом заједничког тржишта, видљиви пад производње и општег животног стандарда грађана, раст сиве економије и др.), и недовољно јасно дефинисаних друштвених промена и привредних услова, уз недостатак законских оквира који би одредили место и надлежности коморског система. У времену потпуне централизације, почетком деведесетих година, јавиле су се и тежње да се Привредна комора Војводине укине као самостална институција и да постане само део већег коморског система на нивоу Републике Србије, до чега ипак није дошло.
Након демократских промена у Србији, од јесени 2000. године, коморски систем је законски дефинисан, а услови привредног пословања постали су знатно уређенији и стабилнији, па је рад ПКВ поново могао да се одвија са приметно већим замахом и обимом него током претходне деценије. Значај Коморе у времену приватизације и транзиције српске и војвођанске привреде ојачао је, а међународна сарадња и поновно успостављање пословних веза са светом и регионом, после вишегодишње изолације, постали су једна од примарних активности ПКВ, која је настојала да што ефикасније представи могућности војвођанске привреде потенцијалним партнерима. У значајној мери, Комора је радила и на стандардизацији домаће привреде и њеном усклађивању са земљама Европске уније, које су у новом веку представљале најзначајнијег пословног партнера војвођанској и српској привреди.